(O)stav!

Pre nego što sam krenula da pišem ovaj članak malo sam istraživala i shvatila da jako malo ljudi prihvata ljubomoru kao pozitivnu pojavu. Uglavnom se ljubomora poređuje sa "bolešću uma", "nesigurnošću", "otrovu" koji nagriza ljubav i uništava živote. Iskreno, mislim da sukomentari takvog tipa pomalo licemerni, jer jednostavno ma koliko mi želeli, kontrolisali sebe da ne budemo ljubomorni na bilo kom "terenu", svi mi to nosimo u sebi manje - više.

Po nekom mom mišljenju nema čoveka koji nije ljubomoran odnosno da ne postoji ljubomora bez ljubavi, a pretpostavljam da smo svi mi bar jednom voleli u životu. Većina istraživanja to potvrđuje, jer ljubomora je zapravo nelagodan i negativni osećaj koji se javlja kad verujemo da je ugrožen naš status kod osobe do koje nam je stalo (To se svakom dogodilo bar jednom u životu ako je voleo/la). Samo je način ispoljavanja drugačiji od osobe do osobe. Neki ljudi je ispoljavaju otvoreno i dramatično, uz prasak, ljutnju i prebacivanja. Ponekad se javlja prerušena u tugu i gorčinu. Ponekad se poriče, iz ponosa.

Ne smatram sebe ljubomornom osobom, jer nemam razloga da se osećam tako ali nekad me obuzmu osećanja kojima je veoma teško odupreti se. Uglavnom su to neke sitnice, koje mogu da prouzrokuju u meni baš tu tugu ili gorčinu koju sam malopre spomenula. Kvazi ljubomora na izmišljene momente, na moguće prilike, vizije i situacije koje su možda malo podstaknute rečima, delima ili ne delima ali nikad u toj granici da to izazove toliko žustre reakcije u meni da poželim da napravim scenu ili histerično se distanciram od voljene osobe. Da li je to ljubomora? Da li je to posesivnost? Ili samo želja, čežnja za nekim ko Vam ulepšava jutra, večeri i noći a nije Vam blizu? Želja za osobom koja je spremna slušati vas sa pažnjom, razumevanjem i onom čudesnom iskrom u očima koje vam govori da će na posletku ipak sve biti u redu? Čežnja za osobom koja vas obasipa pažnjom i nežnošću koju ste odavno priželjkivali?

Posle ovih pitanja, jel moguće da ljubomora nije negativna stvar već jednostavno čežnja za osobom koju volite svim srcem? Ili je ljubomora niz osećanja ali ne isključivo negativnih? Ili su stavovi vezani za ljubomoru samo još jedan stereotip koji čeka na rušenje? 

Na mnoga pitanja još nije spreman ovaj svet ali ono što sam ja naučila jeste da ma koliko bilo teško, ma koliko se osetili povređeno, ma koliko bili ljubomorni ili samo čeznuli za voljenom osobom, nemojte se plašiti reći mu to. Nemojte se plašiti reći sve što vam je na srcu, jer je on taj koji vas razume, on je taj koji će vas saslušati, on je taj koji će vam dati savet i tražiti rešenje zajedno sa vama. Sve ono što ste dosad mogli čuti o ljubomori može biti istina jedino onda ako to zadržite za sebe i dozvolite da vas to ponese sa sobom na hladna, tamna mesta, odakle će povratak biti težak, bolan ako uopšte budete u stanju da se vratite. A ljubav svakako ne bi trebala biti bolna. Ljubav treba biti lepota i zadovoljstvo, ne tuga. Treba biti veselje i radost, ne suze i neizvesnost. Ljubav je osećaj u kojem se utapamo, a da nikad ne možemo ostati bez vazduha.  

Što dublje tonemo u nju, sve više snage skupljamo, sve smo jači, sve poletniji, sve opušteniji.

Zato kao što bi rekao moj "glas razuma" ovih dana, samo pozitivne misli, samo sreća i ljubav...nemojte dozvoliti da loše stvari slome, bazirajte se na sitnice koje ovaj svet čine lepšim mestom za postojati. Možete na život gledati kroz stvari koje vam idu na živce i usredotočiti se na njih ili možete naučiti ceniti male stvari koje vam pričinjavaju zadovoljstvo. Mnogi ljudi prožive život u poludepresivnom stanju i nezadovoljni očekujući kako će im sreća jednom u budućnosti doći, kada naprave ovo ili postignu ono. Ali neće. Novac kvari, uspeh je ponekad samo iluzija… Ali uvek vam ostaje šetnja parkom, zagrljaj prijatelja, tepanje dragog, poruka za dobro jutro, miris jutarnje kafe i omiljeni kolač.